Бити или не бити, или како ми видимо монаштво (део први)

Монахиња Јоана: Оче, предлажем да поразговарамо о постригу. Нека се оне сестре, које су одавно у манастиру, присете својих пострига и нека пробају да проанализирају (након овог проживљеног времена), како оне схватају припрему за постриг. Какав савет би дале онима које се тек припремају за постриг?

Протојереј Андреј: Добар предлог. Хајде да пробамо. Шта би могло да се исправи, када би постојала могућност да све почнемо испочетка, какве грешке треба избећи?

Монахиња Јоана: Ја сам Богу захвална за постриг и уопште што ме је Он довео у манастир, без обзира на то што сам ја била практично неоцрковљена. Убрзо су нада мном савршени постризи, један за другим. Ја сам схватала да је то воља Божија. До дан данас ја живим том вером, зато што ми је Бог дао много доказа пре пострига, да касније не би било колебања: да ли сам ја спремна или не, да ли сам исправно нешто учинила или не…

Поред неоцрковљености, мени је, по правди говорећи, недостајало навика црквеног живота, учешћа на богослужењима, дубоког разумевања шта су то послушање и келијска молитва. Да су ова три фактора била бар помало освојена пре пострига, сила благодати пострига деловала би боље и у добром правцу. Код мене је све прогутало послушање.

На жалост ја нисам много самостална и да сам ја више читала, било би код мене више разборитости, и могла бих да своја питања свесније формулишем. А овако ја сам живела више стихијски.

Тада је код нас била чудесна ситуација, све радионице и келије су се још увек налазиле у старој згради. И за мене је подвиг био када човек заспи над тастатуром, до ноћи ради, кости оставља на послу… Тако смо, ето, ми и живели. Али када ми је дошао тежак период, ја сам почела све ређе да посећујем службе. Осетила сам да немам ни духовне снаге, па чак ни физичке — телесно је почело да превладава… Нисам имала довољно разложности да на време питам и коригујем тај проблем са духовником. И после је дуго година прошло у том правцу, због чега веома жалим.

Да је било више равнотеже у молитви, у келијском правилу, ситуација би била потпуно другачија. Веома је важна навика стајања пред Богом у самоћи. Једино чиме сам се држала су  — послушање и литургија.

Ја сам о томе размишљала, да ако сестра има умно послушање, када је глава стално нечим заузета, онда Бог то некако надомести, покрива, ти се онда не срушиш сасвим. Ја сам то нарочито јако осетила када сам прешла на радно послушање. Навику молитве нисам имала а глава се ослободила. Ја никако нисам могла да схватим зашто ми је одједном тако лоше, зашто сам духовно тако смрвљена…

Када сам променила послушање, нисам заменила умни рад молитвом и у глави ми је настала пустош. Ја сам осетила велику разлику.

 

Протојереј Андреј: Мисао да послушање смета духовном узрастању човека је неправилна. Матушка Неонила је говорила да када је она била у Пјухтицима, сестре су се тако умарале на послушањима да није било ни говора о некој молитви. Размишљали су само о томе како да издрже послушање, да падну на кревет и затворе очи да би после опет устале и радиле. Мислим да то и јесте била њихова молитва у том тренутку. Јер шта је молитва? Ми мислимо молитва — то је кад се ти смириш, упалиш кандило, утонеш у духовно-православну нирвану, када те ништа не узнемирава, када је све мирно…

Бог ће ти дати тај мир, ако ти он буде на корист. Али када се ти бориш са својим телом и крвљу, када ти је потребно да нешто радиш а ти једноставно више физички немаш снаге, па ипак радиш ради Христа, ради послушања, ради Цркве…

Ја сам на себи то осећао много година. Сећам се, дошао сам код оца Николаја Гурјанова и рекао да сам престао да читам јутарње, вечерње и уопште све молитве зато што сваког дана напорно радим по 13 сати. А он мени: „Ох, па то је свето послушање“. И ја сада схватам да је то за мене било спасоносно јер бих иначе погинуо.

Монахиња Јоана: Мене је то дуго мучило, а сада сам више-мање све ставила на своје место. Умирила сам се у вези свих тих година.

Имам пример мати Василисе, која више од десет година иде по сајмовима. Једном сам била са њом на путовању. Ноћили смо у Новодевичијем манастиру у Петербургу. Тамо су били кревети на спрат, није био неки комфор, све је шкрипало, светла није било – могао би ратни филм да се снима. Дакле мати Василиса је била једина из наше групе која се будила пре свих осталих и на горњем кревету читала петосотиницу, чак је успевала да прави и поклоне на горњем кревету. Озбиљно.

 

Протојереј Андреј: Е то је монашка навика.

Монахиња Јоана: Да, и ја то сад покушавам да кажем. Човек се не опустоши духовно, зато што има навику, навика је његов ослонац…

Протојереј Андреј: Ако имаш поверења, да те Бог кроз оне које је поставио над тобом, благосиља на неко послушање, онда ти никада од тога неће бити лоше.

Монахиња Јоана: Ево шта сам још приметила у манастиру. Има одређени број сестара које, хвала Богу, стално иду на службе. И то им је велика помоћ коју сам ја у своје време потценила. Због неповерења у послушање, код мене у глави се догодила замена тезе. Ја сам по својој незрелости све радила стихијски, зато што ме је понела матица, општа животна струја.

Протојереј Андреј: Није било унутрашњег ослонца, и зато су се дешавали пориви који су се завршавали пуцањем.

Монахиња Јоана: Данас је код нас у манастиру нешто другачија ситуација.

Протојереј Андреј: Како ти схваташ рад? Јер има више врста рада. Молитва — то је највећи рад. Мати Марта зна да на подворју има разних људи: са ногама, са рукама а има људи и без ногу. Дешава се да се човек без ногу више труди, да више ради, зато што он имајући руке тежи да нешто почисти, никад неће одбити да чита Псалтир… А има људи и са ногама и са рукама, имају и снаге, али жеље да било шта раде, на жалост, немају. Имају само самооправдање и самосажаљење.… Ако је човек лоше учио, ако је лоше радио, ако је био никакав породичан човек, зар ће он постати добар монах? То је смешно.

Људима који су од детињства навикли да раде и да буду одговорни за нешто, је лакше. Када човек није научен да ради, да се смирује, ако је он живео само за себе, у манастиру ће му бити јако тешко. Много зависи од самог човека. Суворов је био слабог здравља, али је себе довео у ред. Зато је и постао велики војсковођа.

 

Постоје два весла: молитва и рад.

Монахиња Јоана: Треба се трудити да се усклади. И ако има великих претеривања то неће бити на корист.

Протојереј Андреј: Ти говориш правилне, трезвене ствари…

Монахиња Јоана: На мене су оставиле веома снажан утисак речи једног атонског старца о томе да се не може служити ако ниси послат. Ако су те кроз стријег одредили на неко послушање, онда идеш и служиш Богу…

Протојереј Андреј: Ти извршаваш вољу Бога кроз човека.

Монахиња Јоана: Да, а испред мене на вршење послушања иде Бог. Када са таквим односом идеш на послушање, тада је оно заиста чудесно. Ако се без таквог схватања приступа послу, онда је то распад… Наизглед радиш један те исти посао, трудиш се, умараш, али је ефекат другачији.

Да се на томе од почетка изграђивао мој живот, можда би и резултат данас био другачији. А пошто тог разумевања није било, није било ни дубинског разумевања послушања. Ја сам то схватала овако: мени су рекли да нешто урадим – и ја сам урадила. Ја нисам била спремна за неко друго схватање. Зато је тако важан баланс између рада и молитве.

Постриг — то је велика благодат. Човек се заиста изнова рађа. И чистота је тако невероватна, и близина Бога… Бог ти заиста даје да будеш Његова невеста. Бар неко време дејства благодати, ти по милости Божијој јеси та невеста, зато што те Бог очишћава, Бог те просвећује, док опет не потонеш у своје стање. Зато од свег срца желим сестрама које ће примити постриг – једноставно покушајте да усмерите своју душу и своје срце на то, да Бог увек иде испред вас, а ви за Њим.

 

Фрагмент монашког сабрања (први део)

са руског превeo je Слободан Стојичевић

04.12.2017

0
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

Сви чланови

Комментировать