«СВЕШТЕНИЦИ КАЖУ…»

В Бога можно только верить…

Јереј Валериј Захаров: Ако себе поредимо са другимa, чини нам се да смо у великој мјери успјешни. Али ако се поредимо са Богом, онда ћемо схватити да имамо због чега да се покајемо, да имамо шта да мијењамо код себе. И колико пута смо долазили код Бога, искрено желећи да промијенимо свој живот, толико пута ћемо схватити да је до коначног исправљања још увијек далеко. Да ли ће до њега доћи овдје на земљи? Жељели бисмо тако да буде, да у живот вјечни уђемо већ радосни, слободни од оних наслага, слојева који се образују усљед дјеловања спољних сила и неслагања с Богом.

***

Покајање, преосмишљавање себе... Желио бих да то не буду епизоде, већ равномјерно кретање ка оном подобију које Господ хоће да види у нама.

Пред исповијест у Дјечјем дому  5. маја 2017. године

Важно је да нас разумијевање присуства Божјег  не напушта, и то не само у храму, већ и у свакодневном животу. Зато што је Бог свуда. Стално имати на уму да је Он присутан и значи – не одвајати се од Њега. А када се не одвајамо од Бога, ми постајемо његови проводници. Управо та веза, та нит постаје проводник кроз који Господ посредством нас може дјеловати и на оне око нас, и на нас саме.  

Пред исповијест у Дјечјем дому 12. маја 2017. године

Помози нам Господе, да сачувамо мир душевни и да се не поколебамо од стихија, проблема свакодневног живота, од свега што човјека притиска од споља, већ да живимо унутрашњим животом, животом с Богом, гдје Он обитава.

После Свете литургије у Дјечјем дому 6. маја 2017. године

_____________________________________________________________

Батюшки говорят

Јереј Георгиј Глински: У Бога може једино да се вјерује. Натјерати некога да повјерује није могуће никаквим аргументима или логичким закључцима. И ако се загледамо у себе и нашу вјеру, наш живот, онда ћемо схватити да нам је потребно да се боримо са чињеницом да се наша вјера у Бога претворила просто у религиозне обавезе које нам често постају напорне и своде се на одређен вид формалности.

Тачка преображаја свијета око нас налази се у нама самима. И само Господ, Који нам открива спасење, може помоћи. Сва наша снага и све наше способности треба да буду усмјерене ка Господу, да би наша вјера постала повјерење, наше поуздање и наша надања постала дрвеће које много рода роди, које пушта коријење и чији плодови хране оне око нас и чија хладовина нам помаже да се сакријемо од врућине, патњи, трагедија нашег невјеровања. Нека нам Господ помогне да измијенимо наш живот, а сила Васкрслог Христа да схватимо да она радост коју проживљавамо сваки пут када чујемо за Васкрслог Господа, мора измијенити наш живот.

После свеноћног бдења 13. маја 2017. године

Христос долази у овај свијет и умире на Крсту, зато што воли сваког човјека појединачно и човјечанство у цјелини. И, наравно, Он жели да ми такође учинимо напор да наша воља, наша људска савјест почну да осјећају не само нашу личну патњу, већ и патњу оних који су поред нас. И да та жеља – спасење других људи – јача у нама и добија форму молитве, помоћи, бриге, да служење један другоме у Цркви не буде празна ријеч, већ да има заиста хришћански смисао.

После јутарње службе 14. марта 2017. године

Пост као акетска пракса подсјећа да нам свијет није дат за конзумацију, већ да се бринемо о њему, да га његујемо. Као што се први човјек бринуо о врту у коме је живио, тако и ми треба цијели свијет да видимо као Божански врт и да га гледамо другим очима – Божјим. Ако угледамо свијет као ново небо и нову земљу, онда ћемо спознати Истину која пребива на небу. Нека нам овај пост помогне да макар мало у правилном свјетлу спознамо односе које имамо са окружењем – у свјетлу јеванђеоске љубави, оне љубави коју Бог има према свима нама.

После јутарње службе 20. марта 2017. године

_____________________________________________________________

Батюшки говорят

Јереј Сергије Нежборт: Сваког човјека је изабрао Бог. Ту изабраност треба цијенити и чувати. Не представља то увијек лак јарам, често се дешава управо супротно. Ипак треба имати на уму да је Господ изабрао сваког од нас, и треба се трудити да се не изгуби то призвање, да се не понизи та светиња коју Господ повјерава управо нама.

После свеноћног бдења 18. марта 2017. године

Нажалост, ми споља поштујемо одређена правила: идемо у храм, исповиједамо се, постимо, али када наступа тренутак искушења, може се десити и да постанемо отпадници. Може се десити и да несвјесно издамо ближњег свога, своје идеале и, на крају, чак и Бога. Ова чињеница свједочи да је наш живот са Богом у овом тренутку, заправо, више спољашњи него унутрашњи. А ми треба да тежимо ка томе да он ипак проникне у дубину нашег срца.

***

Често човјек који је поред нас постаје не наш брат или сестра, већ онај ко нам смета, ко нам је неугодан, непријатан. И, мада се не хватамо за оружје, али да је по нашој вољи, ми бисмо покушали да се ослободимо таквог човјека. А хришћанство је сасвим другачији живот у коме човјек покушава да стави у центар не себе, већ Бога; све људе који су поред нас, да их доживи као своју браћу и сестре, чак и када му неке њихове моралне вриједности нису баш увијек разумљиве и блиске. То је веома битно. Увијек ћемо памтити да међу нама треба да буде љубав и да то могу да примијете чак и они који гледају са стране.

После Свете Литургије 15. маја 2017. године

_____________________________________________________________

Батюшки говорят

Јереј Сергије Фалеј: Нашим животом управља Промисао Божји. И свако има свој посебан пут. Господ види човјеково срце, види га као личност, зна у каквим условима човјек живи, ради, васпитава се. Полазећи од тога Господ сваком човјеку изграђује лични пут спасења и води га тим путем. Зато када не разумијемо неке ствари у свом животу, треба да се присјетимо ове задивљујуће бриге Бога за сваког човјека и једноставно да имамо смирења, да се молимо да нам Господ подари снагу да прихватимо оно што не разумијемо и не желимо да прихватимо. То ће бити мудро и правилно. И свако ко се узда у Христа и иде за Њим, Господ га доводи до пристаништа спасења.

После вечерње 4. маја 2017. године

Уклонимо ли цркву и Свете Тајне из човјековог живота, тај ће пропасти. Зато што зло није само у човјеку, већ се у читавом свијету води рат. Постоје два огромна табора – Црква Божја, њена чеда и остали свијет који живи у злу. Данас се то зло претворило у велику адску машину, која покушава да подреди себи свакога кога није заштитила Црква. Зато ми треба да заблагодаримо Господу јер се налазимо у Цркви и да непрестано молимо за наше најрођеније, пријатеље, познанике.  Да се непрестано молимо да их Господ доведе у ову заштиту.

Након читања Јеванђеља 14. маја 2017. године

с руског превела je Неда Андрић

22.12.2017

0
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

Сви чланови

Комментировать